Драгомир Антонић: Налазимо се на месту где је до 6. априла 1941. године постојала Народна библиотека, главна Народна библиотека, Народна библиотека Србије, а која је, као што знате, уништена у том зликовачком нападу, бомбардовањем 1941. године. Шести април је датум који морамо памтити.
Поставља се питање: шта сад радити на овом месту, јер оно је заштићено, остало је овако како стоји, као што видите. Али, шта сад направити ту? Богу хвала, изградили смо нову Народну библиотеку. Наш народ каже: „Књига је из главе изашла“, а и апостол Павле каже: „Знање надима, а љубав изграђује“.
Хајде да ми све те три ствари спојимо у једну! Овде, на Косанчићевом венцу, би било права ствар направити један центар за репарацију, рестаурацију, центар за очување старих рукописа, да на тај начин сачувамо старе књиге. Фактичк, требало би направити један центар, српски речено, центар за књиговесце, да млади уче од почетка занат од мајстора тог заната, па све до оних који хоће да се специјализују после за уметничку обраду књиге, за уметничку израду уметничког повеза, за обраду коже у којој ће се те књиге чувати.
Тако бисмо ми спојили и љубав, и знање, и књигу која је изашла. Зашто је ово важно рећи? Зато што у Србији, и не само у Србији, него и широм света има на хиљаде библиотека, али хајде да се држимо Србије – у њој има на стотине јавних библиотека. Ту имамо преко 50 милиона књига, а књиге треба сачувати јер, књига исто као и свака друга ствар тражи да се њој посвети посебна пажња. После 20, 30 година напашће је мољац, напашће је бубе, папир ће се уништити, и оно знање које су нам преци оставили, биће бесповратно изгубљено ако га ми не заштитимо. Значи, не морамо да пишемо поново књиге, хајде да сачувамо старе. Имамо библиотеку у оквиру Народне библиотеке у којој постоје посебна конзерваторска одељења, али она су везана за једну установу.
Хајде да направимо то овде, центар један школски, те да сачувамо тај драгоцени стари веома цењени занат, и да омогућимо младима да овладају њиме, а и онима који су посебно даровити за те ствари, јер не може свако да буде књиговезац. Ма колико се нама чинило да је то лако, није лако. Зато то предлажем, односно Српска радикална странка, чији сам ја члан, предлаже да на овом месту направимо такав центар за конзервацију књиге, односно да направимо школу за књиговесце, а то је оно што је данас неопходно. Верујте, кад погледате извештај Министарства привреде за 2017. годину, од свих тих уметничких заната, тих старих заната – књиговезаца је најмање, а не заборавимо – ми смо имали књиговесце још 1789. године у Новом Саду! Манојло Јанковић је отворио прву књиговезачку школу и радионицу која траје до данашњег дана. Сад је у власништву породице Ивковић. Драгомир Ивковића је завршио школе у Риму, за заштиту књиге, и у Филаделфији, где и постоји удружење ретке књиге које треба сачувати. Ми све то имамо. Штета би било да пропадне.
Зато ја мислим да је овај предлог одличан, предлог који је Српска радикална странка дала, да овде направимо тај центар за књиговесце, конзерваторе, и за све људе који се баве заштитом књиге – овде би потпуно одговарало оном што смо рекли на почетку, а што наш народ каже: „Књига је из главе изашла“ , „Знање надима, а љубав изграђује“ . Хвала вам велико.
Новинар: Кратко питање – да ли сте имали прилику да видите најаве градских власти које планирају да граде овде меморијални центар?
Драгомир Антонић: Искрен да будем, не знам шта се овде планира да гради. Ми смо у више наврата раније покретали ову иницијативу, јер ово није први пут да је ми покрећемо. Још за време Драгана Ђиласа смо је покренули, и после тога у више наврата смо објашњавали да није само суштина саградити меморијални центар, него да у склопу тога постоји сврха градње. Значи, у склопу тога може се направити, ако прође ова идеја, да то заживи.
Није суштина само правити меморијални центар или правити било какве зграде, или сређивати да то лепо изгледа, битно је да има и своју сврху. Зато је још један од многих наших предлога и један овакав предлог већ био, стигао у Скупштину града. Ми смо га слали и на овај начин, па покушавамо да их подсетимо да, када већ крећу у тај пројекат, да онда тај пројекат има и комплетну сврху. То, како ће изгледати није ништа спорно, и добро је радити нешто, изашао је и цео пројекат како изгледа, али у склопу тога може управо да се уради ово што ми предлажемо. Ово је само додатни предлог ономе како ће изгледати.
Новинар: Како се најбоље чува од заборава?
Драгомир Антонић: Знате шта, најбоље се нешто чува тако што се памти. Ми имамо израз за историју – то је „паметарница“, од речи памјат, значи памтити.
Може да се стави плоча да је то меморијални центар, све може да се напише, али ако он не живи, ако нико не ради, нико не ствара у њему и нико не улази, ако прође поред споменика, то је буквално онако као што би се рекло, „прошао мимо турског гробља“.
Ово треба да покаже, да онима који су уништавали бомбардовањем наше књиге, није им то пошло за руком – јер ми организујемо центар, школу где ће се та књига чувати, сачувати, и поново читаоцу дати.
Зато је важан баш тај књиговезачки занат, верујте. За њим вапи и Конгресна библиотека у Вашингтону. Не постоји јавна библиотека, било где у земљи и у свету, а којој не треба књиговезац. Јер, шта да радите са тим књигама? И не заборавите: сад идемо у еру дигитализације, што је добро – сад ће књига бити доступна преко интернета. А шта ће се дешавати са овим књигама које имамо у библиотеци? Млади ће то читати ако хоће да читају, читаће преко интернета. Значи, књига ће и даље чамити, остајати све дуже и дуже у полици, скупљаће се прашина, неће се отварати, а књига мора да се проветрава. Не би држава издвајала из буџета милијарду динара за заштиту књиге и обраду, и повезивање, за књиговезницу да то није од превасходног значаја за наш народ.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР